Dragan Lazarevic

Spread the love

Драган Лазаревић, Београд, Р СРБИЈА

 

Драган Лазаревић, рођен у вечерњим сатима последњег дана у недељи, на дан Свете Тројице године 1967. у Београду.

Отац двоје деце и деда преслатког унука. Последњих пет година пензионер, а од ове године своје пензионерске дане ће проводити у окриљу најлепшег града и у загрљају најдраже особе, највећој подршци, која улива наду и снагу за мој сваки даљи корак у животу.

’’Када се деси права љубав, онда се она дешава у срцу, а не у глави. Љубав је ствар осећања, а не воље. Љубав је истински осећај слободе коју треба имати и чувати као најдрагоценију ствар на свету’’.

 

 

 

НЕМА

 

Нема реке без потока,

ни запада без истока.

Нема целине без дела,

ни беле код акварела.

 

Нема ливаде без цвета,

неба без птичијег лета,

нема ни земље без реке,

радости без дечје јеке.

 

Нема песника без риме,

пролећа пре хладне зиме,

оџак да није гарави,

нема куће без љубави.

 

Нема судбе без назнака,

путовања без корака.

Нема жене без лепоте,

ни лепоте без грехоте.

 

Нема травке без корена,

рајског цвета без полена,

нема јаблана без сене,

без тебе нема ни мене.

 

 

 

ТРАЖИО САМ ЛУКУ

 

Ко’ залутали брод тражио сам луку,

лутао кроз маглу као без компаса,

није имао ко да ми пружи руку

и страдао сам од великих таласа.

 

Нанела ме вода на те оштре стене,

једна ме распорила, лево с’ бока,

крикнуле јауком из душе сирене,

не могу доћи до обале, до дока.

 

Потонуо сам на дно тихо без гласа,

олупином мукла тишина царује,

прекрила ме тама великог таласа,

шибају сурове, хладне морске струје.

 

Појавила си се к’о богиња мора,

привила уз своја нежна бела недра,

шапнула постоји и судбина гора,

потонулом броду разапела једра.

МАЛИ ЦРНИ ПАС

Негде, око поноћи, на улици,

сретох једног малог црног кера.

Није био ни на каквој узици,

нисам ни слутио шта тада смера.

 

Подиг’о уво када ме спазио,

хтео да лане, али ипак није,

пришао сам, лагано помазио,

осетих, да у себи нешто крије.

 

А он је био само мало штене,

немадох, ама баш ништа да му дам,

није им’о ни он ништа за мене,

тек заиграше срца, само то знам.

 

У тренутку устадох, хтедох поћи,

видех, иста нам туга у очима

и мени и њему дуге су ноћи,

тражимо љубав, данима, ноћима.

 

Љубав нас је та учинила робом,

оставила, тугујемо у тами,

одлучих да поведем га са собом

да више никад не будемо сами.

 

 

Please follow and like us: